data-nosnippet>
Živim kao udovica već par godina, ali ne živim sama, nego sa svojom kćerkom i zetom. Imam jako zgodnog i bogatog zeta koji je stvarno divan, ali zadnjih dana sam primjetila da me odmjerava. Oboje rade prvu smjenu za stranu firmu, a ja sam u mirovini. Jedno jutro moj zet nije otišao na posao i javio im je da je bolestan. U kući smo ostali sami nas dvoje i pitala sam ga da li želi neku supu da mu spremim da brže ozdravi. On je rekao može naravno, hvala ti. Dok sam bila u kuhiji i spremala supu pojavio se iza mene odjednom i ono što je uradio me skroz iznenadilo!
Iako se moj zet truditi da bude što ljubazniji i pažljiviji, primetila sam da poslednjih dana nešto nije u redu. Njegovo ponašanje postalo je pomalo čudno. Počeo je da me gleda na način koji mi je bio nejasan. Bilo je kao da me nešto izbegava, kao da je nešto na pomolu, ali nisam mogla da shvatim šta. U početku sam pomislila da mi je možda nešto skrivio, ali nisam želela da ga optužujem bez razloga. Moja kćerka, sa kojom sam uvek imala otvoren odnos, nije primetila ništa neobično, iako sam joj nekoliko puta spomenula da imam osećaj da nešto nije u redu.
Oboje rade u stranoj firmi, oboje su vrlo posvećeni svojim karijerama. Moj zet i kćerka obično rade prvu smenu, dok sam ja u mirovini. Zbog toga često provodim vreme sama u kući, čitajući, brinući o kućnim poslovima i povremeno obilazeći prijatelje. Jednog jutra, kao i svaki put, kćerka i zet su krenuli na posao, ali nešto se promenilo. Moj zet je tog jutra odlučio ostati kod kuće, jer se nije osećao dobro. Rekao je da se oseća loše i da nije mogao da ide na posao, te da će obavestiti firmu da je bolestan.
Bilo mi je drago što je odlučio ostati kod kuće, jer smo imali priliku da provodimo vreme zajedno. Zamišljala sam da bi mogao da se opusti, da odspava i oporavi se. Prebacio je svoju odeću, legao na kauč u dnevnoj sobi, a ja sam otišla u kuhinju da spremim nešto za ručak. Možda bi mu dobro došla neka supa da se oporavi što pre.
Pitala sam ga: „Da li želiš da ti spremim neku supu da se osećaš bolje?“ On je odgovorio sa osmehom: „Može, hvala ti puno.“
Pripremala sam supu u tišini kuhinje, razmišljajući o svemu što mi se događalo poslednjih dana. I dok sam bila usmerena na posao, odjednom sam začula korake iza sebe. Okrenula sam se, iznenađena, i nisam mogla da verujem svojim očima. Moj zet je stajao neposredno iza mene, izgledao je sasvim normalno, ali njegov pogled bio je drugačiji.
Zamolila sam ga da se opusti, da se vrati na kauč dok završim pripremu. Međutim, bio je uporan da mi pomogne u kuhinji. To mi je bilo neobično jer do tada je uvek bio taj koji se povlačio kad je bilo u pitanju kuvanje. Nažalost, nisam znala šta se dešava. U njegovim očima, primetila sam nešto što nisam mogla da objasnim – to je bilo novo. On je ponovo prišao, ove put bliže, i nešto se dogodilo što nisam mogla da prevedem na jednostavan način.
Zaustavila sam se, pokušavajući da shvatim šta se dešava, a onda me iznenadio još jednim korakom koji je potpuno promenio dinamiku naše situacije. Njegovo ponašanje bilo je zbunjujuće i neočekivano, ali u tom trenutku nisam znala da li je to bio nesvesni potez ili nešto drugo. Osećala sam kako me obuzima osećanje nesigurnosti i zbunjenosti, kao da pokušavam da dekodiram nešto što nije imalo smisla. Srce mi je brže kucalo, jer nisam bila sigurna šta da mislim o svemu.
Između nas je bilo mnogo neizgovorenih reči, a ja sam bila zbunjena zbog svega što se događalo. Verovatno je moj zet, u svom trenutnom stanju, imao neki razlog za to, ali nisam znala šta. Pokušala sam ostati mirna, ali moj um je bio preplavljen pitanjima. Zašto je postupio tako? Šta znači to što se dogodilo?