Ana je stajala na železničkoj stanici dok je voz polako nestajao u daljini. Luka je odlazio – daleko, u drugi grad, za poslom koji je mogao promeniti njegovu budućnost. „Vratiću se”, rekao je dok su mu oči drhtale od suza. Ona je klimnula, ali u srcu je osećala strah da možda to nije istina.
Meseci su prolazili, a njihova komunikacija je postajala sve ređa. Prvo su to bili dugi telefonski razgovori svake večeri, zatim samo kratke poruke, a potom – tišina. Ana je svake večeri čekala da joj se javi, a umesto toga, stizale su samo prazne noći i tišina koja ju je bolela.
Jednog dana, ugledala ga je na društvenim mrežama – nasmejan, u društvu novih ljudi. Srce joj se slomilo. Pomislila je da je zaboravljen, da njihova priča više ne postoji.
„Moraš nastaviti dalje”, govorila joj je najbolja prijateljica. Ali Ana nije mogla. U svakom prolazniku videla je njegov osmeh, u svakoj pesmi čula njegov glas.
A onda, baš kad je mislila da je sve gotovo, stiglo je pismo. Luka se izvinjavao – posao ga je odveo predaleko, dani su mu prolazili u obavezama, ali nikada nije prestao da misli na nju. U pismu je pisalo: „Ako još uvek veruješ u nas, čekaj me na našoj klupi.”
Ana je otišla. Srce joj je lupalo dok je sedela na staroj drvenoj klupi u parku gde su se prvi put poljubili. Minuti su prolazili, ljudi su dolazili i odlazili – ali njega nije bilo.
Već je pomislila da je još jednom ostavljena, kada je začula poznati glas iza sebe: „Zakasnio sam, ali nisam prestao da te volim.”
Okrenula se i ugledala ga. Stajao je, sa koferom u ruci i očima punim kajanja i ljubavi. Suze su joj potekle niz obraze dok je trčala prema njemu.
Zagrlio ju je i šapnuo: „Ovog puta ne idem nikuda. Naučio sam da nijedan uspeh nema smisla bez tebe.”
U tom trenutku, svi meseci bola, tišina i nesporazumi nestali su. Ostali su samo oni, zajedno, jači nego ikada.
Ana je tada shvatila – ljubav je ponekad puna preokreta, ali pravi kraj uvek pronađe put do sreće.