Sirene su parale tišinu večeri dok je crveno svetlo vozila hitne pomoći obasjavalo ulice. Ljudi su izašli na balkone i posmatrali scenu u neverici – plamen je gutao staru zgradu u centru grada.
Gomila se okupila, ali niko nije mogao da priđe. Dim se širio, a vatra je osvajala sprat po sprat. Tada su stigli oni – vatrogasci, spremni da se suoče sa nemogućim.
„Unutra još ima ljudi!” povikao je jedan od stanara. Na trenutak je nastala tišina – svi su znali šta to znači. Svaka sekunda je bila važna.
Bez razmišljanja, vođa tima dao je znak, a grupa vatrogasaca ušla je u zgradu, noseći opremu i kisik. Ljudi su gledali sa strahom, pitajući se da li će se vratiti.
Za one napolju, minuta je delovala kao večnost. U tom trenutku, činilo se kao da sve visi o hrabrosti nekoliko ljudi spremnih da rizikuju sve.
I onda – pojavio se prvi vatrogasac, noseći dete umotano u ćebe. Publika je prasnula u aplauz. Nedugo zatim, izašli su i ostali, vodeći starijeg muškarca i mladu ženu koja je plakala od olakšanja.
Dim je još uvek bio gust, ali osećaj nade i hrabrosti prevladao je. Vatrogasci su se vraćali unutra sve dok poslednja osoba nije bila spašena.
Kada je sve završeno, stajali su ispred zgrade, umorni, prašnjavi i mokri, ali s osmehom na licu. Nisu govorili mnogo – njihova dela su govorila umesto njih.
Porodice su grlile svoje najmilije, a jedan dečak je prišao vođi tima i rekao: „Kada porastem, želim da budem kao vi.”
I tada je svima postalo jasno – junaci nisu oni iz filmova ili bajki. Junaci su ljudi koji bez straha ulaze tamo gde drugi ne smeju, da bi spasili živote.