U malom selu, na kraju šumovitog puta, postojala je kuća o kojoj su svi šapatom govorili. Niko u njoj nije živeo već decenijama, ali svake noći meštani su tvrdili da vide svetlo na tavanu.
Mnogi su pokušavali da objasne to racionalno – možda je odsjaj meseca, možda neka životinja, možda samo mašta. Ali priče su se ponavljale iz generacije u generaciju, uvek iste: neko ulazi u kuću i zaklinje se da je čuo glasove.
Marko, student istorije, odlučio je da istraži legendu za svoj diplomski rad. Nije verovao u duhove, ali ga je fasciniralo kako priče opstaju kroz vreme. „Možda je to samo narodna bajka”, govorio je sebi.
Prve večeri kada je ušao unutra, kuća je bila tiha. Zidovi prašnjavi, nameštaj prekriven platnima. Ali onda, baš kada je pomislio da je sve besmisleno, začuo je šapat. Kratak, tih, ali dovoljno jasan da mu se koža naježi.
Okrenuo se – nikoga nije bilo. Samo senke i tišina. Ili možda… ipak nešto više?
Marko je nastavio da istražuje. Sledeće večeri došao je s diktafonom, rešivši da sve snimi. Ponovo je čuo šapat, i ovaj put jasno – kao da neko govori njegovo ime. Na snimku se zaista čuo tihi glas.
Ali kada je pokazao profesorima, oni su rekli da je to verovatno samo šum, ili njegova podsvest koja traži smisao u tišini.
Meštani su, međutim, tvrdili drugačije. „To su priče naših predaka, duhovi koji nas podsećaju da nikada nismo sami”, govorila je najstarija žena u selu.
Marko je napustio kuću zbunjen. Razum mu je govorio da to nisu duhovi, ali srce mu je šaptalo da postoji nešto što se ne može objasniti.
Na kraju je zapisao u svom radu: „Da li su to stvarno bila priviđenja ili samo igra naše mašte? Ne znam. Ali jedno je sigurno – neke priče žive upravo zato što ne nude konačan odgovor.”