Svakog jutra u pet sati, dok je većina grada još spavala, Mira je oblačila radnu kecelju i uzimala metlu. Radila je kao čistačica u osnovnoj školi. Nikada se nije žalila, iako su joj ruke bile ispucale, a leđa umorna. Imala je samo jedan cilj – da njen sin Nikola završi fakultet i ima život bolji od njenog.
Nikola je bio odličan đak, ali često ga je bilo sramota kada bi je vidio u školi. Djeca su je zvala “teta Mira sa kantom”, i on bi se pravio da je ne poznaje. Svaki put bi je boljelo, ali nikada nije rekla ni riječ. Samo bi se nasmijala i nastavila da briše pod.
Prošle su godine. Nikola je završio srednju školu, pa fakultet. Mira je nastavila da radi, čisteći hodnike i prozore, dok je on učio do kasno u noć. Nikada nije tražila ništa osim da joj kaže: “Dobro sam, mama.”
Kada je došao dan njegove promocije, Mira je sjedila u zadnjem redu dvorane, neprimjetna u svojoj staroj haljini. Nikola je bio među najboljima, i kada je pozvan na binu da primi diplomu, svi su aplaudirali. Ali onda je uradio nešto što niko nije očekivao.
Prišao je mikrofonu, pogledao publiku i rekao:
„Ova diploma ne pripada meni. Ona pripada ženi koja je svako jutro ustajala prije sunca, da bi ja jednog dana stigao ovdje. Mama, ovo je tvoja diploma.“
Ustao je, prišao joj i kleknuo pred njom. Cijela sala je zaplakala. Mira je samo tiho šapnula:
„Sine, ti si moj najveći ponos. Ja sam samo brisala prašinu – ti si od nje napravio svjetlo.“
💬 Poruka priče:
Nikada se ne stidi onih koji su se odrekli svega da bi tebi bilo bolje. Ljubav roditelja nema cijenu.