Marko i Lena su odrasli u istom selu.
On — sin siromašnog majstora, ona — kćerka učiteljice.
Zaljubili su se još u školskim danima, sanjajući isti život: malu kuću, dvoje djece i vrt pun lavande.
Ali kada je Markov otac preminuo, sve se srušilo.
Marko je morao otići u inostranstvo, raditi bilo šta, samo da preživi.
„Vratiću se čim skupim dovoljno da te izvedem iz ovog mjesta,“ rekao je.
Godinama se nije javljao.
Pisao joj je, ali pisma su se vraćala.
Lena je čekala, nadala se, a onda, jednog dana — prestala.
Upoznala je nekog drugog.
Život nije stao, samo je promijenio tok.
Nakon osam godina, Marko se vratio.
S bradom, umornim očima i starim koferom.
Na istom mjestu gdje ju je prvi put poljubio — sada je stajala žena s djetetom.
„Leno…“ — izustio je.
Ona ga je pogledala, oči su joj se ispunile suzama.
„Kasnio si, Marko… ali nije tvoja krivica.“
Dječak se sakrio iza njenog kaputa, a Marko je shvatio — život je otišao dalje bez njega.
Pružila mu je ruku i rekla:
“Nisam te prestala voljeti. Samo sam naučila da volim i onda kad ne mogu da čekam.”
Marko je klimnuo, pogledao u nebo i nasmiješio se kroz suze.
Možda nije dobio kraj kakav je želio — ali je dobio mir.
A ponekad, to je dovoljno.