Kada je Marko imao deset godina, otac je otišao. Bez objašnjenja, bez oproštaja, bez ijedne riječi. Samo pismo na stolu i prazna tišina u stanu.
Majka je radila dan i noć da bi ga izvela na pravi put. Marko je odrastao s gorčinom – zakleo se da nikada neće postati kao on.
Godine su prošle. Marko je završio fakultet, oženio se i postao otac dvoje djece. I taman kad je mislio da je konačno ostavio prošlost iza sebe, jednog jutra je zazvonilo na vratima.
Na pragu je stajao ÄŤovjek sijede kose i umornih oÄŤiju.
„Zdravo, sine…“ – promuklim glasom izustio je.
Marko se sledio. Ruke su mu zadrhtale. Htio je da zalupi vrata.
Ali nije.
Pozvao ga je unutra. Sjedili su satima, a između njih tišina teža od riječi.
Otac je pričao o greškama, o strahu, o tome kako je mislio da će mu biti lakše ako nestane. A nije bilo. Niti jedan dan.
Marko ga je slušao bez riječi. U glavi mu je odzvanjalo sve ono što su prošli bez njega – svaka suza, svaka prazna Nova godina, svaka majčina borba.
Na kraju, samo je rekao:
„Ne mogu zaboraviti, ali mogu da oprostim.“
Nekoliko mjeseci kasnije, njegov otac je ponovo bio dio porodice. Ne savršen, ali prisutan.
A kad ga je unuk pitao: „Deka, jesi li ti tati bio heroj?“, Marko je samo tiho odgovorio:
„Nisam imao heroja. Morao sam to postati sam. Ali sada znam – i grešnici zaslužuju drugu šansu.“