data-nosnippet>
Kada je otvorila vrata stare kuće na kraju ulice, hladan vetar ju je zapahnuo, a iznutra se začuo tih šum – kao da neko šapuće njeno ime. Iako je došla samo da pogleda nekretninu koju je nasledila, ubrzo je shvatila da ova kuća krije mnogo više od pukih uspomena.
Pod je krckao pod njenim koracima, a zidovi su bili prekriveni oguljenim tapetama i starim fotografijama. Na jednoj od njih videla je nepoznato lice – dete koje nikada ranije nije videla, ali ga je nekako osećala poznatim.
U trenutku kada je krenula da se okrene, iz potkrovlja je odjeknuo jak udarac. Srce joj je preskočilo. Sve u njoj govorilo je da beži, ali nešto nevidljivo je vuklo napred. U tom momentu primetila je drvenu kutiju na stolu, ukrašenu starim rezbarijama.
Otvorila je kutiju i unutra pronašla dnevnik, požutelih stranica, na kojima je rukopis bio isprekidan i težak za čitanje. Ipak, nekoliko rečenica jasno je mogla da razazna:
„Ako ovo pronađeš, znaj da istina o našoj porodici nije ono što misliš. Čuvaj se…”
Nije stigla da pročita dalje – jer su se vrata kuće zatvorila sama od sebe, uz tresak koji je odjeknuo poput groma.
Disala je ubrzano, pokušavajući da smiri paniku. Pogledala je kroz prozor – napolju je još uvek bio dan, ali unutra, u toj kući, mrak je kao da je gutao svaki trag svetlosti. Ponovo je otvorila dnevnik i nastavila da čita, sada sa još većim strahom.
Stranice su otkrivale priču o davnom događaju – o detetu koje je nestalo i o zavetu porodice da se o tome nikada ne govori. Dete sa fotografije bilo je njen daleki rođak, a nestanak je oduvek ostao misterija. Ali prema zapisima, dete nikada nije otišlo. Njegov duh, tvrdili su, ostao je zarobljen u kući, čekajući nekoga iz porodice da ga oslobodi.
Odjednom je ponovo začula šapat, ovog puta jasniji:
„Pomozi mi…”
Osećala je ledenu ruku na svom ramenu, ali kada se okrenula – nikoga nije bilo. Sve što je ostalo bila je otvorena stranica dnevnika, na kojoj su se reči same ispisivale pred njenim očima.
Shvatila je da jedini način da prekine kletvu jeste da prizna istinu, da ispriča priču o nestalom detetu i skine teret sa imena svoje porodice. Sa suzama u očima, naglas je pročitala poslednje redove dnevnika, a u tom trenutku, sav teret, hladnoća i šapat – nestali su.
Kuća je utihnula. Svetlost se vratila. Na fotografiji na zidu, lice deteta po prvi put imalo je osmeh.