Milan je živio sam, u staroj kući punoj uspomena.
Jedne večeri, dok je pokušavao popraviti staru lampu, plamen je izbio iz utičnice.
Za nekoliko minuta, sve što je imao pretvorilo se u pepeo.
Stajao je pred zgarištem, zbunjen, izgubljen, promrzao.
Vatrogasac mu je prišao i rekao:
„Gospodine, ovdje nema više ništa.“
Milan je prevrtao pepelom dok nije pronašao nešto što nije izgorelo do kraja — poluispečenu fotografiju njegove pokojne supruge i sina, nasmijanih, na obali mora.
Kleknuo je, držeći sliku na grudima i rekao:
„Eto, još uvijek ste tu.“
Sutradan je odlučio da ne odustane.
Počeo je volontirati u udruženju koje pomaže ljudima pogođenim požarima.
Učestvovao je u izgradnji novih domova.
Kasnije je rekao novinaru koji ga je pitao kako je sve preživio:
“Kada izgubiš sve, shvatiš da nisi izgubio ništa — dokle god imaš razlog da ponovo ustaneš.”