„Kada je zazvonio telefon te noći, nije ni slutila da će joj se život zauvek promeniti”

Bila je to tiha, hladna noć. Marija je sedela kraj prozora, umotana u ćebe, razmišljajući o svemu što se poslednjih meseci dogodilo. Kuća je bila mračna, a jedini zvuk bio je tik-tak starog sata na zidu.

U tom trenutku, telefon je zazvonio. Uplašeno je skočila — nije očekivala poziv u to doba. Pogledala je ekran, ali broj je bio nepoznat. Ipak, javila se.

„Gospođo Petrović? Morate odmah doći. Vaš brat… doživio je nesreću.” Glas s druge strane bio je smiren, ali ozbiljan. Mariji je srce preskočilo. Nije mogla da diše.

U trenu je zgrabila jaknu i ključeve i istrčala iz kuće. Kiša je počela da pada, vetar je šibao lice, ali nije marila. U mislima joj je bila samo jedna rečenica — „Samo da bude živ.”

Dok je vozila kroz pusto naselje, kroz misli su joj prolazili trenuci iz detinjstva — kako su se igrali u dvorištu, kako su se svađali, kako su uvek jedno drugo branili. I sada, kada ga je najviše trebala, možda ga više neće moći zagrliti.

Kada je stigla u bolnicu, noge su joj klecale. Na hodniku je ugledala doktora koji ju je prepoznao. Prišao joj je s blagim osmehom.

„Gospođo Petrović, srećom, biće dobro. Imao je sreće — samo nekoliko preloma, ali ništa životno ugrožavajuće.”

Marija je zaplakala — ovaj put od olakšanja. Sela je na klupu i prvi put posle dugo vremena duboko udahnula. Doktor joj je rekao da može da ga vidi.

Ušla je u sobu i ugledala svog brata, bledog ali nasmejanog. „Znao sam da ćeš doći,” rekao je. Ona mu se nasmejala kroz suze.

Te noći, shvatila je koliko su prolazne sve sitne svađe, ponosi i tišine. Ništa nije vredno gubitka voljenih. Ponekad, život nas podseti koliko je dragocen — ali uvek na najdramatičniji mogući način.