data-nosnippet>
Sve je počelo jedne hladne decembarske noći. Milica je sedela pored kreveta svog bolesnog sina u bolnici, stežući u ruci malu krunicu. Lekari su joj rekli da ne gubi nadu, ali njihov pogled odavao je tihu zabrinutost.
Dani su prolazili, terapije nisu pomagale, a Milica je bila iscrpljena. Provela je noći budna, gledajući u monitor koji je prikazivao slab puls njenog deteta. U tim trenucima nije imala kome da se obrati osim Bogu.
Jedne večeri, dok su sestre izlazile iz sobe, Milica je klekla pored kreveta i šapnula: „Ako postojiš, daj mi znak… ne zbog mene, već zbog njega.”
Tišina. Samo zvuk aparata i lagano disanje deteta. Suze su joj klizile niz lice dok je sklapala dlanove, ubeđena da je sve gotovo.
Ali u sledećem trenutku, nešto se promenilo. Svetlo u sobi je nakratko zatreperilo, a dete, koje danima nije otvaralo oči, iznenada je stisnulo njenu ruku.
Milica je pozvala lekare, a u roku od nekoliko minuta soba je bila puna osoblja. Puls se ubrzao, a svi su gledali u monitore u neverici. Lekar je tiho rekao: „Ne mogu to objasniti… ali njegovo stanje se naglo popravlja.”
U narednim danima, dečak je počeo da se oporavlja brže nego što su prognoze dozvoljavale. Nije bilo medicinskog objašnjenja, ali Milica je znala u svom srcu da se dogodilo nešto više.
Kada su ga konačno otpustili iz bolnice, Milica je otišla do obližnje crkve. Nije tražila objašnjenje, samo je tiho zapalila sveću i šapnula: „Hvala.”
Njihova priča ubrzo se proširila gradom, ali ona nije želela pažnju ni naslove u novinama. „Neka svako veruje u ono što želi”, rekla je. „Ja znam šta sam videla.”
I dok su mnogi pokušavali da pronađu racionalno objašnjenje, Milica je naučila jednu istinu — ponekad čuda ne dolaze da bi bila shvaćena, već da bi nas podsetila da vera i nada nikada ne umiru.