Rekla mu je da će ga čekati zauvek… ali sudbina je imala druge planove

Bila je to ljubav koja je počela slučajno, a prerasla u nešto što je delovalo večito. Ana i Luka upoznali su se jednog prolećnog dana, pod kišobranom koji su morali da podele kada ih je iznenadila kiša. Od tog trenutka, činilo se da ih život stalno vodi jedno ka drugom.

Njihova veza bila je tiha i nežna, ali snažna poput oluje. Ipak, niko nije mogao da pretpostavi da će jednog dana sudbina odlučiti da testira njihovu ljubav na najteži način.

Pre nego što je Luka otišao na studije u inostranstvo, zakleli su se jedno drugom da će izdržati razdvojenost. „Čekaću te, ma koliko trebalo”, rekla je Ana dok su stajali na železničkoj stanici.

Dani su prolazili, pretvarali se u mesece. Pisma su stizala sve ređe, pozivi su postajali kraći, a Ana je osećala kako se između njih polako širi tišina.

Jednog dana, stiglo je pismo. U njemu nije bilo Lukinog rukopisa, već reči njegovog prijatelja: Luka se razboleo i više nije mogao da piše.

Ana je sedela na klupi u parku gde su se prvi put poljubili i plakala, osećajući da svet oko nje prestaje da postoji.

Meseci su prošli, a Ana je svakodnevno dolazila u isti park, sedeći na istoj klupi. Ljudi su govorili da je vreme da nastavi dalje, ali ona je verovala u svoje obećanje – da će ga čekati zauvek.

Jednog prolećnog dana, dok su trešnje ponovo cvetale, začula je poznati glas. Okrenula se – i tu je bio Luka. Umoran, mršav, ali nasmejan. Njegova bolest nije nestala, ali uspelo je lečenje koje mu je dalo novu šansu.

Ana je potrčala ka njemu, a u tom zagrljaju nestali su svi meseci bola. Shvatila je da tragedija nije bila kraj njihove priče – već test njihove ljubavi.

Nisu znali koliko vremena im sudbina daruje, ali znali su jedno: svaka sekunda zajedno vredela je više od godina čekanja.

I dok su šetali parkom, držeći se za ruke, Ana je šapnula: „Rekla sam ti da ću te čekati. I evo, dočekala sam te.”