SANDRA REŠIĆ POTRESLA PRIZNANJEM O OCU NINU! „NIKAD GA NISAM DOŽIVLJAVALA KAO OCA!“

Priznala je da joj je karijera zbog očevog imena bila dodatno otežana, a otkrila je i zašto joj se grlo stegne svaki put kada zapeva njegovu pesmu. Dok mnogi njegove hitove i danas pevaju uglas, pevačica u njima ne pronalazi uvek samo muziku. Neke očeve pesme toliko puta izvodi na nastupima da je, kako priznaje, prema njima vremenom izgubila poseban emotivni odnos. Ipak, postoje one koje u njoj bude uspomene, vraćaju je u detinjstvo i podsećaju na čoveka čije je ime obeležilo njen život, ali i karijeru.

U emotivnom razgovoru za domaće medije, Sandra je govorila o Ninu bez ulepšavanja i patetike, iskreno i otvoreno, baš onako kako, čini se, jedino i može kada je reč o njihovom odnosu. Prisetila se njihove male porodične tajne, otkrila zbog čega joj je pesma “Tvoje oči” posebno draga, ali i priznala da bi joj život možda bio mnogo lakši da je njen otac neke stvari drugačije radio.

Kada čuješ pesme svog oca, slušaš li ih kao publika ili kao ćerka koja u njima traži deo svog roditelja?

-Neke pesme koje stalno pevam na nastupima i koje mi ljudi neprestano traže, poput „Divlja devojka”, „Udahni duboko” i „Ti si, ćerko, tatin sin”, postale su deo repertoara koji izvodim gotovo mehanički. To su pesme koje pevaš hiljadama puta, gde god da se nalaziš, na kom god kontinentu. Nažalost, prema njima više nemam onaj odnos da pomislim kako je to moj otac, čovek koji je ostavio takav trag. Ne razmišljam svaki put o tome šta je mislio dok ih je pevao ili da li u njima pronalazim neku dublju poruku. Ipak, prema „Divljoj devojci” imam poseban osećaj. To je jedna od pesama koje najviše volim da izvodim, a posebno mi je ostala u sećanju jer sam je pevala sa Draganom Mirković tokom njene turneje po arenama u Crnoj Gori, Hrvatskoj i Srbiji. Zanimljivo mi je što mi publika često traži da je otpevam sama, čak i kada nastupam sa nekim kolegom. Ne znam zašto, ali sam vremenom počela da osećam nešto posebno u grudima kada je pevam.Međutim, postoji još jedna pesma koja na mene deluje potpuno druga;ije. Kada treba da otpevam „Tvoje oči”, grlo mi se zatvori kao da nikada u životu nisam stala na scenu. Kao da prvi put pevam. Ne znam da li je to zato što tu pesmu doživljavam previše lično ili zato što mi je jednostavno posebno draga.

Šta te toliko vezuje za tu pesmu?

-Sećam se da je to grčka pesma u originalu i da je tata, kada je trebalo da je otpeva, pozvao moju mamu da je pita šta misli o njoj. To je bilo kroz šalu, jer su njih dvoje tada već bili pravi drugari i prijatelji. Rekao joj je nešto u stilu: „Pa ti znaš, gospođo, da su se meni uvek sviđale tvoje oči, tako da ova pesma vrlo lako može da bude posvećena tebi.”To nikada ranije nisam ispričala. Mislim da sam upravo zbog te njegove rečenice zavolela pesmu. Ostala mi je u srcu i danas, kada treba da je otpevam, osećam se kao da prvi put izlazim na scenu.

Koja je najlepša uspomena na oca koju čuvaš samo za sebe?

-Imam ih nekoliko. On je živeo na Banovom brdu i imao ogroman petosoban stan. Sve sobe bile su sređene osim jedne. U njoj su se nalazile novine, od tadašnjeg „Sabora” pa nadalje, u kojima su izlazili tekstovi o njemu. Sve je bilo složeno i predstavljalo je neku vrstu arhive. U toj sobi nalazio se samo jedan telefon. Tata ju je zvao „hotline soba”.Tada nisu postojali mobilni telefoni kakve danas poznajemo. Postojale su one velike „cigle” koje su koštale po nekoliko hiljada maraka. Taj telefon bio je jedini u stanu preko kojeg su se obavljali svi razgovori, menadžerski, kolegijalni i poslovni, ali i oni vezani za pesme i nastupe.Kada bih, na primer, trebalo da pozovem mamu i kažem joj da ću ostati da prespavam kod tate, on bi mi rekao: „Idi do hotline sobe, završi to s Cicom i to je to.” Ili kada bi trebalo nešto da uradim po kući, opet bih išla u tu sobu.Meni je to bilo mnogo smešno, jer smo tata i ja tako potpuno normalno razgovarali o nekoj „hotline sobi”. Da nas je neko sa strane slušao, verovatno bi se zapitao o čemu nas dvoje pričamo. Samo smo mi znali šta to znači. To je bila naša mala tajna.

Postoji li nešto što bi danas volela da mu kažeš, a nisi stigla?

-Rekla bih mu da bi mi život, pre svega pevački i karijera, bili 300 biliona puta lakši da sam ga samo slušala. Možda bi i moj život bio lakši, ali prvenstveno mislim na posao. Da si me samo poslušao jednom u životu, od milion puta koliko smo pokušavali i trudili se oko svega, mnogo bi mi lakše bilo.Sve što sam do sada uradila, drugi su dobijali iz prvog, drugog ili eventualno trećeg pokušaja, a ja sam dobijala iz osmog. Ako bih uopšte dobila. Eto, to bih mu rekla.

Odrastala si uz oca koji je bio velika zvezda, ali nisi imala njegovo prisustvo onoliko koliko si možda želela. Koliko ti je to teško padalo?

-Moji roditelji su se razveli kada sam imala dve godine. U tom uzrastu nisam imala svest o ocu kao figuri, nisam znala šta znači imati oca na način na koji su ga imala druga deca. Znala sam šta su majka, ujak i deda, ali nisam znala kako izgleda ta vrsta ljubavi koju dete dobija od oca.Zbog toga me ljudi i danas ponekad teško razumeju, naročito kada su u pitanju negativni komentari. Nekada sam plakala zbog njih, danas me više ne zanimaju. Mislim da to mogu da razumeju samo deca koja su odrastala bez jednog roditelja, bez obzira na to da li je taj roditelj preminuo, otišao ili su se okolnosti jednostavno tako namestile.Kada se tata kasnije vratio u moj život, pokušavao je na milion načina da nadoknadi ono što je nedostajalo. Trudio se maksimalno, koliko je umeo i znao. Ne mogu da kažem da sam zbog toga teško odrastala, jer bih lagala kada bih rekla da sam se toliko napatila. Imala sam majku koja je bila i ostala jaka žena. Nije dozvoljavala da osetim da mi nešto nedostaje. Ona je mislila da treba da živi, radi i vaspitava me tri puta više, da bude i otac i majka, i deda i baba, sve što je potrebno, kako bi mi nadoknadila ono za šta je verovala da mi fali. Međutim, ja u tom uzrastu nisam ni znala šta mi nedostaje.Kada sam kasnije postala svesna nekih stvari, bilo mi je teško zbog pitanja i komentara ljudi koji su se raspitivali o našem odnosu. Dešavalo se da me žene u školi ili mamine koleginice, koje nas jedva poznaju, pitaju da li mi tata plaća alimentaciju, da li se javlja i zašto se nije javio. Takve stvari su mi kao detetu veoma smetale.