Dopada mi se muž moje drugarice!
Već dugo godina sam sama i nemam nikoga, a tako mi je potreban muškarac. Družim se samo sa svojom drugaricom i njenim mužem, a ona ima tako zgodnog muža koji je bacio oko na mene, ali moja drugarica ništa ne zna. Jednog dana dok sam bila sama kući neko je zazvonio na vrata. Kada sam ustala da otvorim bio je to on! Pitala sam ga zašto si došao, a ono što mi je rekao me je ostavilo bez teksta! Kako sam mogla ispasti toliko naivna…
Već dugo godina sam sama, a sve oko mene podseća me na to koliko mi nedostaje nečija pažnja. Sviđa mi se biti u društvu svoje drage prijateljice i njenog muža, Marka, koji je zaista zgodan i šarmantan. Iako to nikada nisam želela da priznajem, povremeno bih primetila kako mi se osmehuje na način koji se razlikuje od običnog prijateljskog pozdrava. Mislila sam da to možda samo umišljam, ali u poslednje vreme to se nije činilo kao slučajnost.
Moj život je bio prilično monoton i bez iznenađenja, a gotovo svaki dan se svodio na iste rutine. Drugarica i njen muž su moj jedini krug ljudi s kojima provodim vreme, a iz dana u dan me sve više muči želja za nečim više. Bilo je to nešto što sam potiskivala, i možda sam zato sve više počela da primećujem njegove poglede. Iako nisam htela da se upuštam u bilo šta što bi moglo da uništi prijateljstvo, nisam mogla da ignorišem rastuću napetost u njegovim pogledima.
Jednog dana, dok sam bila sama kod kuće, vreme je prolazilo sporo. Osećala sam se usamljeno, razmišljajući o svemu i ništa. Odjednom, zazvonio je telefon, a zatim su i vrata zatreperila. Ustala sam, misleći da je možda neko iz prodavnice ili neki poznanik, ali kada sam otvorila vrata, zatekao me je Marko.
„Zdravo, mogu li da razgovaramo?“ rekao je, s ozbiljnim izrazom na licu.
Moje srce je počelo brže da kuca, ali nisam želela da pokažem iznenađenje. Marko i ja smo se poznavali, ali ovo što se dešavalo sada bilo je nešto sasvim novo.
„Marko, šta te dovodi do mene? Jelena nije tu, kako to da si ti došao?“ pitala sam, pokušavajući da zvučim opušteno, iako su se u meni mešali svi mogući osećaji.
Marko me pogledao u oči i na trenutak je osetila tišinu koja je punila prostoriju. U tom trenutku, nisam znala šta očekivati, ali ono što je rekao, šokiralo me je.
„Došao sam jer…“ zastao je, kao da traži reči. „Znam da ovo nije lako, ali ne mogu više da se pretvaram da te ne želim. Oduvek sam se divio tebi, tvojoj snazi, tvojoj lepoti, i sve ove godine sam to potiskivao. Znam da je to pogrešno, ali jednostavno ne mogu da ignorišem svoja osećanja.“
Njegove reči bile su poput groma u mom umu. Stajala sam tamo, ne verujući šta sam čula. Iako nisam bila naivna i uvek sam osećala neku hemiju između nas, nikada nisam očekivala da će on otići do kraja i reći to naglas.
„Marko, ovo je… ovo nije u redu. Tvoje i moje prijateljstvo, tvoje brak sa Jelenom… Ovo je pogrešno“, rekla sam, glas mi je podrhtavao, jer nisam znala kako da odgovorim. Srce mi je bilo u haosu.
„Znam da je sve ovo komplikovano, i znam da bi moglo uništiti mnogo toga, ali… želim te. I ne mogu više da te gledam kao samo prijatelja. Veruj mi, nije lako, ali moram da ti kažem.“
Nisam znala šta da mislim. Moji osećaji su bili pomešani. S jedne strane, bila sam svestan toga da je ovo velika greška, nešto što može dovesti do toga da zauvek izgubim Jelenu kao prijateljicu. Ali, s druge strane, njegova iskrenost me je zatekla. Bio je to trenutak slabosti i neodoljive želje, nešto što nisam mogla da ignorišem.
Ali šta dalje? Da li da se upustim u nešto zabranjeno? Da li da odbijem njegove reči i ne dozvolim da se ovo razvije u nešto što bi uništilo sve?
