Prvi avion sa srpskim državljanima iz Dubaija sleteo je jutros oko 6.20 časova na beogradski aerodrom, a scena koja je usledila ostaće duboko urezana u sećanje svih koji su joj prisustvovali.
Iza vrata dolaznog terminala satima su stajale porodice, umornih očiju, stegnutih ruku, sa pogledima uprtim ka izlazu. Strepnja, neizvesnost i nada mešali su se u tišini koju je prekidao tek poneki uzdah.
A onda, vrata su se otvorila.
Među putnicima koji su izlazili sa koferima u rukama bio je i mladić koji se vraćao iz Dubaija. Čim ga je ugledao, njegov otac je zadrhtao. Nije čekao da mu sin priđe, potrčao je nekoliko koraka i snažno ga privukao sebi. Zagrljaj je bio dug, čvrst, emocije neopisive. Kao da želi da ga zaštiti od svega što je prošao.
Sin je spustio glavu na očevo rame, a suze su same krenule. Otac ga je stezao sve jače, brišući suze, dok su mu ramena podrhtavala. U tom trenutku nije bilo ni kamera ni gužve, samo otac i sin koji su, posle dana brige i neprospavanih noći, konačno ponovo zajedno.
Slične scene nizale su se jedna za drugom. Majke su grlile ćerke, supružnici su se držali za ruke kao da se plaše da će se ponovo razdvojiti, deca su skakala u zagrljaj roditeljima. Aerodrom je odjekivao uzvika olakšanja.
Neki putnici su zastali da podele kroz kakvu su neizvesnost prolazili, dok su drugi, vidno iscrpljeni, samo prolazili, željni da što pre stignu svojim kućama i najmilijima.
Jutro na aerodromu nije bilo obično jutro. Bilo je to jutro ponovnih susreta, suza i zagrljaja koji su govorili više od reči, da je najvažnije vratiti se kući i zagrliti svoje.