RODITELJI SAMI STVARAJU POHLEPNU DECU I TO OVAKO: “Ne funkcioniše nežno roditeljstvo, umesto štapa, uvalili nam šargarepu”

Profesorka Milica Novković uvek je bila surovo iskrena i već devedesetih godina je primetila šta razara porodicu.

Dečiji psiholog Milica Novković je kroz praksu dugu preko četiri decenije uviđala razne anomalije savremenog načina vaspitavanja dece. Ceo život tragala je za putevima koji vode do ljubavi i istine. Neretko je isticala da porodice više nisu zdrave zbog jedne i glavne prepreke, to je vaspitanje i dresura kaznom i nagradom (ucenom), a takav model ostavlja trajne posledice na dete i kasnije na celo društvo.

Obogaćena neverovatnim životnim primerima i pričama tokom dugogodišnje prakse i rada na terenu, školama i vrtićima, detaljno je objašnjavala zašto je došlo do razaranja porodica.

Devedesetih godina prošlog veka u sve zemlje u tranziciji prvo je ustoličena promena u vaspitanju, kako bi se tradicionalno vaspitanje zamenilo “plišanim”, a do tada postojala su dva vaspitna modela – klasična kazna i lepa reč.

– Deca su znala pravila koja su morala poštovati, nekada milom, nekada silom. Iako je bilo straha od štapa deca su vremenom razumevala da su pravila neminovnost. U takvoj porodici bilo je i više ljubavi prema deci i više poštovanja dece prema roditeljima, odraslima.

Uvek se zalagala za stvaralačko vasptanje.

– Stvaralačko vaspitanje bez kazne i nagrade je potpuno po Hristovom jevanđelju. Detetu je potrebno da postavimo granice, 21. vek traži dobrotu, religioznost, poštenje, a to se može postići samo ljubavlju. Porodica koja je uspela da uđe u stvaralačko vaspitanje, koja je utemeljila svoj život na ljubavi i dobroti, postala je originalna, nova, uvek sveža, neponovljiva, slobodna, uvek u skladu sa božanskim principima – podvlačila je Milica Novković.

Upravo njene emocije prema deci i vaspitanju su bile neopisive, te je otvorila i vrtić 1994. godine, a tada su joj mnoge stvari postale jasne.

– Već smo imali rušenje porodice unazad nekoliko godina i nov način vaspitanja. Dobili smo nakazno i nakaradno vaspitanje, koje ja zovem plišano , a Česi i Slovaci “meko”. Devetesetih godina zajedno sa demokratijom su nam ga ponudili umesto tradiciolnog odgajanja, za koje ne možemo da kažemo da je bilo baš tako nasilno, više je onaj tatin štap ili mamina varjčaka bila pretnja. Ali, proglasili su nas nasilnim i surovim. Jako smo se iskompleksirali. U tradicionalnog porodici su se jasno znali modeli vaspitavanja – rad, red, znalo se šta se sme, a šta ne sme – govorila je.

Isticiala je da dete voli jasnoću kada dođe u svet koji ne poznaje.

– Mora da zna šta ga očekuje i šta se od njega traži, jer su svet i život vrlo komplikovani. Porodica napušta devedesetih autoritativni vaspitni sistem i prepoušta se plišanom.Stalno su pretili i govorili kako mora štap da se ukine, a svedoci smo da je sa novim modelima vaspitanja došlo i mnogo više nasilja. Umesto da nam je bolje, nama je gore. Nama je neko podvalio. Dakle, umesto štapa smo dobili šargarepu.

Nakon svih promena u odgajanju deteta koji su potekli od svetskih stručnjaka iz raznih svetskih institucija, primetila je da su mališani postali nesnosni.

– Kroz tri godine u vrtiću shvatila sam da su deca postala nesnosna, posebno otkako smo počeli da primenjujemo pozitivno uslovljavanje i blaga prinuda. Vidite kako je to smišljeno. Vi ste običan roditelj koji barata štapom i pretnjama, a oni nametnu onda neke stručne, visokoparne izraze. Pa sad ti misli šta ti je to. A ja vam kažem da nije ništa. Naše generacije su radile iz stragana. A sada su umetnuli interes između deteta i rada – ako pokupis igračke, dobićes…Dete na kraju počinje vas da uslovljava, dok momenta kada obrne kolo, izgibili ste bitku u vaspitanju.

Podvlačila je da deca vrlo lako uočavaju i shvataju stvari, te da roditelji ne primete kako ih mališani “prevare”.