Zovem se Valentina i ovo je moja prica
Ime mi je Valentina i udovica sam već neko vreme. Ne pamtim kad sam imala poslednji put nekog muškarca pored sebe. U životu imam samo kćerku i svog zeta koji je jako dobar, ali u poslednje vreme sam primetila da mi se nabacuje. Jednog dana dok sam bila kući sama došao je kod mene u posjetu. Dok smo sjedili i pili kafu krenuo je da mi dijeli komplimente, a nakon toga je uradio nešto što me skroz iznenadilo! Kako sam mogla ispasti toliko naivna!
Ime mi je Valentina i udovica sam već neko vreme. Moji dani su uglavnom mirni, ispunjeni brigom za moju kćerku i povremenim susretima sa prijateljima. Ali kad pogledam unazad, ne mogu se setiti kad sam imala poslednji put nekog muškarca pored sebe.
Svi ti trenuci postali su deo prošlosti. Nisam se mnogo kretala u društvenim krugovima, jer sam jednostavno bila posvećena svojoj kćerki. Njena sreća mi je bila najvažnija, a ostatak svog života sam se trudila da se posvetim njoj i njenoj budućnosti.
Moj zet je uvek bio divan prema meni. Bio je pažljiv, ljubazan, uvek je bio tu kad je trebalo pomoći. I kao što svi znamo, nije lako biti zet, ali on je bio pun poštovanja, pažnje i nežnosti. Uvek mi je delovao kao neko koga bih mogla smatrati prijateljem, nekog s kim mogu razgovarati o svemu.
Ali u poslednje vreme, počela sam da primećujem promene u njegovom ponašanju. Pomalo me je zbunjivao, a neću da kažem da nisam primetila kako se ponaša drugačije prema meni.
Davao mi je sve više komplimenata, razgovarao sa mnom duže nego obično, uvek me je gledao sa nekom posebnom pažnjom. Nisam znala kako da reagujem na to, jer sam bila zbunjena.
Jednog dana, dok je kćerka bila na poslu, odlučila sam ostati kod kuće i malo se opustiti. Ništa nije ukazivalo na to što će se dogoditi. Bilo je tiho, mirno, sve se činilo kao svaki drugi dan. Odjednom, čula sam zvono na vratima.
Otvorila sam vrata i ugledala svog zeta. „Valentina, mogu li ući na trenutak?“ upitao je s blagim osmehom na licu. Naravno, pozvala sam ga da uđe. Uvek je bio srdačan, ali nešto u njegovom ponašanju tog dana bilo je… drugačije.
Seli smo u dnevnu sobu, pili kafu i razgovarali o svim i svačim. I kao što to obično biva, razgovor je prelazio sa jedne teme na drugu, ali tokom tog razgovora nisam mogla da ne primetim kako me pogleda.
Njegovi pogledi su postali dublji, intenzivniji. Komplimenti koje mi je davao postajali su sve ličniji i sve izraženiji. Zamišljala sam da možda pokušava da bude ljubazan, ali nisam mogla da zanemarim to što su njegove reči imale težinu i dubinu koje ranije nisu postojale.
U jednom trenutku, dok sam se smeštala na stolicu, on je prišao bliže. Njegove ruke su se našle blizu mojih ramena, a osmeh koji je nosio izgledao je kao da se sprema nešto što nisam mogla da predvidim.
Srce mi je brže kucalo, a misli su počele da se pomešaju. Da li je ovo bilo stvarno? Da li mi se samo čini ili je nešto više u pitanju? Pre nego što sam mogla da reagujem, on je uradio nešto što me je potpuno izbacilo iz ravnoteže.
Približio se, nežno me poljubio na obraz, a zatim me pogledao u oči. „Valentina, toliko dugo te gledam i poštujem, ali nisam mogao više da ignorišem svoje osećaje“, rekao je tiho.
Bio je to trenutak koji me je šokirao. Srce mi je stalo. Kako sam mogla biti tako naivna? Kako nisam primetila šta se zapravo dešava? To što je uradio me ostavilo bez teksta, a osećaj krivice me je obuzeo.
Nisam želela da ovo postane problem, nisam želela da se bilo šta promeni u našem odnosu, ali sada, kada je sve izgovorio, nisam mogla da se otmem tom osećaju zbunjenosti i nesigurnosti.
Nisam znala šta da mislim. Kako da postupim? Da li da budem iskrena prema njemu? Da li da izbegavam ovu situaciju ili da pokušam da je razumem?
I ono što me još više zbunjivalo – šta bi sve to moglo značiti za moju kćerku?
Nisam želela da se bilo šta loše desi, ali sada mi je bilo jasno da će moj život, kao i život svih nas, biti promenjen zauvek.
