Postoje roditeljske priče koje nas podsete da ljubav nije samo velika reč, već svakodnevna odluka da ostanemo, da pokušamo još jednom i da budemo tu – čak i kada nije lako.
Slaviša Veličković i njegova ćerka Anja, koju od milja zove Lokica, već 21 godinu su nerazdvojni. Njihov život nije uvek bio jednostavan, ali je od prvog dana imao jednu jasnu poruku: za svoje dete se ne odustaje.
Kada je odlučio da ćerka ide kući sa njim
Anja je rođena sa Daunovim sindromom. Nakon njenog rođenja, majka ju je predala u dom, a Slaviša i njegova tadašnja supruga su se razveli. On, međutim, nije mogao da prihvati da njegova ćerka odrasta bez njega. Podneo je zahtev da preuzme brigu o Anji, a nakon što su nadležni utvrdili da ispunjava potrebne uslove, devojčica je otišla kući sa svojim ocem.
– Nema te smetnje i sile koja je mene mogla razdvojiti od mog deteta – rekao je Slaviša, prisećajući se početka njihovog zajedničkog života.
Tako je postao samohrani otac i naredne dve decenije posvetio tome da njegovoj ćerki ništa ne nedostaje.
Radio je dva posla da bi njoj bilo bolje
Slaviša je radio i radi dva posla kako bi obezbedio što bolje uslove za svoju ćerku. Anja je završila osnovnu i srednju školu uz pomoć ličnog asistenta, koga je njen otac plaćao iz sopstvenog džepa. Za njega, međutim, sve te godine nisu bile razlog za žaljenje. Bilo je izazova, priznaje, ali danas na sve to gleda sa ponosom i na sebe i, pre svega, na svoju ćerku.
Lokica danas ima svoj svet, prijatelje i planove
Anja danas ima 21 godinu i, baš kao i njeni vršnjaci, voli muziku, druženje i izlaske. Posebno uživa u pevanju i plesu, a vreme provodi i sa prijateljima iz kragujevačkog udruženja „Daun“. Pored toga, sve više vremena provodi sa ocem u njegovoj radionici.
Slaviša se bavi autoditejlingom i dubinskim pranjem vozila, a želi da Anja nauči posao, savlada ga i jednog dana položi za sertifikat. Ideja mu je da joj znanje i veštine pomognu da bude što samostalnija i sigurnija u sebe. Njihov odnos zato nije samo odnos oca koji brine o ćerki. Oni su partneri u svakodnevnom životu: zajedno rade, izlaze, putuju i dele male rituale koji njihov dan čine posebnim.
Njena sreća mu je najveća nagrada
Anja voli da se ujutru probudi uz muziku, sama se sprema i doručkuje kod bake, a potom odlazi sa tatom u radionicu. Uživa u društvu, restoranima, muzici uživo i proslavama sa prijateljima. Slaviša kaže da se trudi da živi život što sličniji životu njenih vršnjaka i da joj pruži prilike da bude srećna, aktivna i samostalna.
Otac i ćerka često odlaze i u manastir Ostrog, koji im, kako Slaviša kaže, daje duhovnu snagu. A kada govori o godinama koje su iza njih, ne govori o žrtvi. Govori o ljubavi. Jer ono što je za druge možda izgledalo kao niz prepreka, za njega je bilo samo još jedno poglavlje u odrastanju njegove ćerke.
„Samo glavu gore“
Za roditelje koji se suočavaju sa izazovima roditeljstva deteta sa smetnjama u razvoju, Slaviša ima poruku koju govori iz ličnog iskustva. Kaže da nije lako, ali poziva roditelje da budu zajedno, da podržavaju jedni druge i da ne odustaju ni od dece ni od porodice. Priča Slaviše i Lokice možda zato i nije samo priča o ocu koji je pre 21 godinu uzeo svoju bebu iz doma. To je priča o tome kako izgleda kada roditelj iz dana u dan bira svoje dete. I kako od jedne odluke može nastati ceo jedan zajednički život