Loš potez moje sestre!
Moja starija sestra Ivana je rano ostala udovica. Živjela je preko 5 godina sama, nije željela da se viđe sa drugim muškarcima, voljela je svog muža i bila mu vjerna, dok se nisu razveli. Gledala sam je kako pati i u jednom trenutku mi je priznala da sve može da izdrži, ali da joj toliko treba muškarac, da naprosto zbog toga ludi. Jednog dana muž i ja smo došli kod nje na ručak, ali ja sam morala da odem do prodavnice po vino. Kad sam se vratila vrata su bila zaključana, nakon toga sam pogledala kroz prozor i nisam mogla da vjerujem šta vidim svojim očima!
Ivana, moja starija sestra, ostala je udovica rano, u svom najlepšem dobu. Niko nije mogao da je natera da ide dalje. Osećala je duboku ljubav prema svom pokojnom mužu i, iako su prošle godine, nijednog trenutka nije dozvolila da ljubav prema njemu izbledi. Ipak, u tih pet godina kako je živela sama, činilo se da se nešto u njoj polako menja.
Kao njena sestra, gledala sam kako pati, kako je njeno srce bilo zaključano. Priznala mi je, jednom, sa suzama u očima: „Svi misle da sam okej, da mogu da izdržim, ali ne mogu. Trebam muškarca. Trebam nekog da mi kaže da sam lepa, da mi da tu pažnju koju nisam osetila od njega. Mislim da ću poludeti ako ovo traje još dugo.“ Bilo mi je jasno da je njena unutrašnja borba bila mnogo veća nego što sam verovala, ali nije želela da potraži pomoć.
Jednog dana, muž i ja odlučili smo da odemo do nje na ručak. Srećna sam što smo napokon imali priliku da provodimo vreme sa njom, ali nešto mi je bilo čudno. Dok smo sedili, pričali o svemu i smejali se, Ivana je bila nekako povučena. Zamišljena. Iako je želela da veruje da je sve u redu, mogla sam da osetim taj zid koji je gradila oko sebe.
Tada sam shvatila da moram da odem u prodavnicu po vino. Planirala sam da se brzo vratim, da bi ručak mogao da se nastavi u opuštenoj atmosferi. Rekla sam Ivani da ću se brzo vratiti i izašla iz stana. Ali dok sam bila na putu do prodavnice, nešto me nateralo da osećam nelagodnost. Moguće je da sam samo bila preosetljiva, ali osećala sam kao da nešto nije u redu.
Vratila sam se oko 15 minuta kasnije, noseći vino u ruci, kad sam primetila nešto neobično. Ivana je imala vrata zaključana. To nije bio njen običaj. Uvek je bila opuštena i volila je kada je sve bilo otvoreno, kao da nije imala šta da skriva. Pogledala sam kroz prozor, i ono što sam ugledala nateralo me da zadrhtim.
Ivana, koja je uvek bila uzdržana i ozbiljna, sada je stajala u sredini dnevne sobe sa… nekim. I nije bilo sumnje u to – bio je to muškarac, nepoznat, sa izrazom na licu koji je ukazivao na nešto više od običnog prijateljstva. Njihovi pogledi su se sreli, a ona se nasmešila, ali taj osmeh nije bio poput njenih uobičajenih. Bio je to osmeh koji sam poslednji put videla pre mnogo godina – onaj tipičan osmeh zaljubljenih.
Bila sam u šoku. Čitavo vreme nisam verovala da bi Ivana mogla da se otvori tako brzo. Pogotovo nakon svih tih godina kada je odbijala bilo kakvu mogućnost da se viđa sa nekim. A sada, evo, bila je u ovoj situaciji. Stajala sam tamo, gledajući kroz prozor, nesvesna šta da radim. Nisam želela da upadnem u njihovu privatnost, ali osećala sam potrebu da saznam više.
Polako sam se povukla, želeći da ne izazovem paniku. Možda je sve bilo sasvim nevino. Možda je samo razgovarala sa nekim. Ali nešto mi nije dalo mira. Moje misli su bile pomešane – s jedne strane, želela sam da se moja sestra opusti, da se otvori, ali s druge strane, nisam želela da je prepoznam kao nekog ko bi želeo da se povuče iz svojih dubokih bolova, možda na način koji nije bio njen.
Stajala sam ispred vrata, još uvek držeći vino u ruci, pokušavajući da odlučim šta da uradim. Da li da uđem i nastavim dan kao da ništa nije bilo? Ili da čekam da vidim šta će se desiti?
