data-nosnippet>
Naš poznati psihijatar Vladimir Đurić priču koju često deli sa pacijentima sada je odlučio da podeli sa svima na svojoj Fejsbuk stranici.
Dr Vladimir Đurić često deli na svojoj Fejbuk stranici interesantna zapažanja i tumačenja svakodnevnih prizora, problema, izazova s kojima se mnogi ljudi suočavaju, ali ipak nije nije mogao da pretpostavi da će naš poznati psihijatar podeliti svoju intimnu priču iz sopstvenog života. U pitanju je njegov najmračniji trenutak, a svojom važnom porukom objasnio je svojim pratiocima kako ga je nadvladao i tako pomogao možda nekome ko se trenutno suočava sa sličnim problemom koji im možda deluju bezizlazno.
Njegov post se masovno deli, a mi vam ga prenosimo u celosti.
– Tačno se sećam tog dana…
Sećam se gde sam stajao…
Sećam se koliko je bilo vruće i sparno…
Sećam se koliko sam bio umoran od svega…
I sećam se koliko mi je bilo teško…
I koliko nisam mogao više…
Jednostavno…
Bio sam mlad i krhk…neiskusan i naivan…debitant u ozbiljnom životu…i još nisam oguglao na nepravdu i neostvarene želje…i sve me je prosto preplavilo…
Prišao sam samo ivici Brankovog mosta…
I pogledao dole u Savu…
Prozujala mi je kroz glavu misao kako mi koji smo radili u Lazi znamo nivo patologije kod nekoga ko je pokušao suicid po tome da li je taj neko sa mosta skočio u vodu ili na beton…
A ja sam u tom trenutku stajao iznad onih tramvajskih šina…
I stvarno je bilo fifti fifti u duši…
Toliko je bio težak taj dan…
Odnosno te godine muke…bola i poniženja…i jedne sveopšte nesreće…
Jednostavno sam predugo patio…i nije mi beskrajno dugo išlo…
I onda sam se setio onog čoveka koji je kasnije postao fantastičan govornik o suludosti i besmislu suicida kao koncepta…naravno nakon što je preživeo svoj…i koji je poznat po onom citatu da „onog trenutka kada sam skočio sa Golden Bridža u San Fancisku…i počeo da propadam kroz vazduh…upravo u tom trenutku mi je postalo jasno…da su svi moji do tada nerešivi problemi…u jednom trenutku postali rešivi…osim činjenice da se približavam vodi“…
I ne znam ni sam kako sam se okrenuo…u tom trenutku je naišla 65-ica i ja sam samo pojačao muziku na ipodu i ušao u bus…i vratio se kući…
To je bilo pre deset godina…
I uvek tu priču pričam svojim pacijentima…
Uz onaj komentar mog najvažnijeg profesora i učitelja…“jebeš Vlado čoveka koji nikad nije bio depresivan…šta je on u stvari…neki šarlatan…naša sveta dužnost kao psihijatara u tim teškim časovima je da ih zaštitimo od njih samih“…
I onda im kažem da je najvažniji razlog da se čovek ne ubije…upravo činjenica da su okolnosti u životu vrlo vrlo promenjive…
Da ja skočih tog dana…ne bih video ove divne dane…
Ma šta dane…ove godine u kojima jako dobro živim…i u kojima imam sve što mi zaista i treba…