Svet oko nas je kao okean. Ponekad miran, ponekad buran. Neke ovaj okean nosi nežno i ravnomerno, sa jedva primetnim talasima — bez ikakvih posebnih previranja, bez katastrofa ili glasnih drama. Ali druge, talas za talasom zahvata. Pre nego što dođu do daha, drugi ih udari. Udari im u lice, obori ih s nogu. Osećaju se kao da će se udaviti. Ali ne udave se. Nekako, ostaju na površini.
Jedan čovek — poznanici su tako rekli — bio je “nesrećan”. Bio je “kao magnet za nevolje”. Iznenada bi doživeo gubitak, boravak u bolnici, nesreću, kaznu ili nečiju nezahvalnost.
Toliko puta je bio na intenzivnoj nezi da su se njegovoj ženi suze osušile. Jednom su mu lekari direktno rekli: “Male su vam šanse.” Ali on je jednostavno nastavio i preživeo. Čudno, to više nikoga nije iznenađivalo. Svi su jednostavno znali da će se ponovo ustati. Jer se svaki put izvlačio.
Ali ono što je kod njega bilo najiznenađujuće je nešto drugo: nije se ogorčio. Nije se žalio, nije tražio krivca, nije vikao u nebo. Čak ni kada je gubio novac, dokumenta, telefone. Čak ni kada su se automobili kvarili i problemi se sručili na njega.
Majka mu je šapnula: “Idi kod svoje vračarke, možda je to kletva.” Ali to nije bila kletva. Bio je to život – samo težak. I možda to nije bila čak ni loša sreća, već čudan, težak teret koji je nosio. Jer, uprkos svemu, uvek je ostajao ceo. Kao da ga je neko nevidljivi držao za ruku i nije puštao.
Nisam se obeshrabrila. Nisam se zadržavala na tome. Samo sam živela – sa nekom neverovatnom verom da će sve biti u redu. I nekako, sve se zapravo ispostavilo kao da je sve ispalo kako treba.
Postoji jedna stvar koja mnogo više šteti čoveku nego sve nevolje odjednom.
To su misli. Ne one koje dolaze i odlaze. Već one koje drže čoveka zaglavljenim. Krčkajući se u magli. Vrteći se, pitajući se, živeći u anksioznom sutra, a ne u mirnom danas.
Možeš živeti čak i u oluji, čak i usred gubitaka, ako nema oluje u tvojoj glavi. Ako tvoje misli nisu neprijatelji, već saveznici.
Znam za slučaj gde se čovek, nakon što je dobio dijagnozu, slomio. Ne telom, već dušom. Zatvorio se u sebe. Prestao je da jede, spava, sanja.
Drugi, sa istom dijagnozom, slikao je akvarele direktno na svom odeljenju. Dat mu je intravenski infuzioni sistem i slušao je Vivaldija. Prijatelji su ga posećivali, a on im je dao svoje crteže. Obojica su dobili istu kaznu. Ali ishod je bio drugačiji.
Nije uvek problem problem.
Ponekad je to samo raskrsnica. I način na koji osoba reaguje na nju određuje da li će krenuti dalje ili će zauvek stati.
Kao što je Pitagora rekao: “Očisti svoj um od mračnih misli. One su pijavice koje iscrpljuju tvoju snagu.”