Lusija Fereira bila je živahna mlada žena, poznata po svojoj zaraznoj radosti i velikim snovima. Ona i njena majka, Helena, delili su veoma jaku vezu, odnos izgrađen na prijateljstvu i poverenju.
Lusija je bila u toj fazi života kada je budućnost izgledala kao beskrajan horizont mogućnosti, a njena energija je obasjavala kuću i komšiluk. Za svoju porodicu, ona je bila obećanje srećnog sutra, stalno prisustvo naklonosti i optimizma. Niko nije mogao da predvidi da će rutina njihovog jednostavnog i srećnog života biti tako naglo i razorno prekinuta, ostavljajući prazninu koja se nikada ne može popuniti i potragu za odgovorima koja će progutati sve koje je volela.
Petak, 15. april 2005. godine, počeo je kao i svaki drugi dan. Lusija je završila školski rad i dogovorila se da se kasno popodne nađe sa prijateljicom koja je živela u istom kraju. To je bila poznata aktivnost za obe, način da se opuste i nadoknade propušteno pre vikenda. Sunce je sijalo nad gradom, bojilo nebo toplim bojama, a atmosfera je bila savršeno normalna.
Helena je poljubila ćerku na rastanku, potpuno nesvesna šta će se dogoditi. Ovaj dan, koji je počeo u savršenom miru, završiće se iskušenjem koje će joj zauvek promeniti život. U kući njene prijateljice, popodne je brzo prošlo uz razgovor i smeh. Dve mlade žene su delile tajne i planove za budućnost, potpuno nesvesne opasnosti koja se približava.
U ranim večernjim satima, Lusija je odlučila da je vreme da ide kući. Bila je toliko srećna i smejala se svemu. Rekla je: „Vidimo se sutra.“ To je kasnije otkrila njena prijateljicai u izjavi policiji. To je bio poslednji put da ju je videla. Lusija se oprostila i otišla, obećavajući da će pozvati čim stigne.
Put je bio kratak, ruta kojom je putovala bezbroj puta, što je situaciju učinilo još nezamislivijom za sve koji su je poznavali i verovali u bezbednost ove rutine. Da bi skratila putovanje, Lusija je odlučila da koristi šumsku stazu, prečicu poznatu meštanima. Iako je to bila brža ruta, područje je bilo slabo osvetljeno i prilično izolovano, okruženo gustom vegetacijom.
Kako je padala noć, staza je postala mračan i tih hodnik. Bila je to odluka zasnovana na poznatosti i žurbi, blago skretanje sa glavne rute, što će se te noći pokazati kobnim izborom. Spokoj noći je poremetilo skriveno prisustvo, i u nekom trenutku duž te usamljene staze, Lusijini koraci su prekinuti.
Nikada nije završila put do kuće
Kako su sati prolazili, Helenina briga je počela da se pretvara u paniku. Nekoliko puta je pozvala ćerku na mobilni telefon, ali svaki poziv je otišao na govornu poštu. „Majčino srce mi je govorilo da nešto nije u redu. Samo sam se molila Bogu da je dobro“, objasnila je Helena kasnije.
Majku intuicija retko izdaje, a njena je vrištala da je njena ćerka u opasnosti. Osećaj bespomoćnosti je bio ogroman. Kako je vreme prolazilo i Lusijino odsustvo postajalo sve nepodnošljivije, uranjajući kuću u jezivu tišinu koja je nagoveštavala tragediju, potpuno očajna porodica, ne mogovši više da čeka, kontaktirala je vlasti da prijavi njen nestanak pred kraj noći.
Zvanično saopštenje pokrenulo je trenutnu mobilizaciju, pretvarajući patnju porodice u formalnu operaciju potrage. Vest se proširila po komšiluku, a ono što je bila briga jedne porodice uskoro je postalo strah cele zajednice. Noć, koja je trebalo da bude mirna, obeležio je početak grozničave potrage i sve manja nada da će Lusija biti pronađena živa i zdrava.
Ujutro 16. aprila, čim je svanulo, organizovana je velika potraga. Porodica, prijatelji i komšije, vođeni nadom i očajem, formirali su grupe i počeli da tragaju. Potraga se nastavila duž šumske staze i njene okoline. Svaki metar staze je pažljivo pregledan, dok je Lusijino ime odjekivalo šumom.
Solidarnost zajednice je bila dirljiva, kolektivni napor da se pronađe nestala mlada žena. Napetost u vazduhu je bila opipljiva, mešavina straha od onoga što bi mogli pronaći i verovanja da će sve ispasti dobro. Svi su se molili za čudo i nadali se sa svakim korakom da će videti Lusijino poznato lice kako se pojavljuje među drvećem.
Ali ta nada je brutalno razbijena. Oko 10 časova ujutru, lokalni stanovnik koji je učestvovao u potrazi pronašao je Lusijino beživotno telo u području gušće vegetacije, van glavnog puta.
Vest se proširila poput požara, pretvarajući patnju u duboku, kolektivnu tugu. Šok je paralisao zajednicu. Područje je odmah ograđeno, a ono što je bila grozničava potraga za nestalom osobom postalo je mesto gnusnog zločina.
Dolazak vlasti potvrdio je tragediju, a tišina koja je pala nad putem bila je teška i isprekidana. Mogao se čuti samo udaljeni zvuk sirena. Detektiv Soares i njegov forenzički tim brzo su stigli na mesto događaja. Forenzički rad je počeo pedantno, dokumentujući svaki detalj mesta zločina.
Potraga za nestalom osobom postalo je mesto gnusnog zločina
“Bilo je jasno da imamo posla sa zločinom ekstremnog nasilja. Naš prioritet je bio da prikupimo sve moguće dokaze”, objasnio je detektiv.
Stručnjaci su pregledali područje, tražeći bilo kakav trag koji bi mogao dovesti do počinioca. Tokom ove analize, prikupili su uzorke biološkog materijala, standardna procedura koja je, bez ikakvog znanja u to vreme, bila ključ rešavanja ne samo ovog slučaja, već i budućeg zločina koji je tek trebalo da se dogodi.
Rezultati forenzičke istrage potvrdili su ono što je mesto zločina već sugerisalo. Lusija je bila žrtva nasilja, a njen život je oduzet davljenjem. Brutalnost zločina produbila je traumu za njenu porodicu i proširila talas straha širom grada. Osećaj sigurnosti zajednice je bio narušen, a roditelji su počeli da se plaše za bezbednost svoje dece.
Delegat Soares je u izjavi za štampu obećao neumoljivu istragu. „Nećemo se smiriti dok se osoba odgovorna za ovu tragediju ne pronađe i ne izvede pred lice pravde. To je za nas pitanje časti“, rekao je, odražavajući odlučnost policije da reši slučaj. Početne istrage su bile masovne.
Stotine ljudi je ispitano i korišćeni su različiti istražni pristupi, ali nijedan nije doveo do konkretnog osumnjičenog. Nedostatak svedoka i jasnih tragova pretvorio je slučaj u frustrirajuću zagonetku. Nedelje su se pretvorile u mesece, a istraga je postepeno gubila zamah i stajala je u mestu. Za policiju, nedostatak napretka bio je obeshrabrujući.
Za Lusijinu porodicu, to je bila beskrajna muka. Bol zbog njihovog gubitka bio je pojačan nedostatkom pravde za mladu ženu čiji su snovi bili razbijeni. Prošlo je skoro dve godine, a slučaj Lusije Fereire postao je hladan slučaj, sveža rana u kolektivnom sećanju grada. Njena majka, Helena, nikada nije odustala. Postala je neumorni glas koji zahteva odgovore od vlasti i održava priču svoje ćerke živom u medijima.
Obećala sam joj da neće biti mira dok se pravda ne zadovolji. Neka mi Bog da snage da nastavim, rekla je. Helenin bol je bio stalni podsetnik na nerešen zločin. Nije ni slutila da će noćna mora ponovo početi na način koji niko nije mogao da predvidi, vraćajući sve užase prošlosti.